Srpske Bitke

Све битке у којима је наш народ проливао крв кроз историју...


Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османлијског царства под вођством румелијског беглер-бега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашин и његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици.
Бугарска (и Србија) после 1371. са позицијом боја код Чрномена тј. Маричке битке
Бугарска (и Србија) после 1371. са позицијом боја код Чрномена тј. Маричке битке

Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Чрномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба.

Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал.

Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.
Маричка битка у делу Стојана Новаковића „Срби и Турци XИВ и XВ века

Један од најбољих описа прилика у српским државама пред Маричку битку, као и саме битке дао је чувени српски историчар 19. века Стојан Новаковић у свом делу „Срби и Турци XИВ и XВ века“ које је први пут објављено 1893. год. у издању Чупићеве задужбине. Користећи тада доступне изворе аутор овог дела је учинио покушај да расветли један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. Иако је ово дело објављено пре више од једног века оно и даље представља незаобилазно штиво без којег се не може ни замислити било какав озбиљан историјски осврт на догађаје пре, у току и након саме битке.
Повод
Најстарији српски извор, „Запис монаха Исаије“ као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру Деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Македоније (тј. Романије (Византије) или по садашњем Тракије).

Према немачком историчару Цинкајзену, који су позива на турске изворе, рат између Срба и Турака избио је због заузећа града Пловдива. Према њему, заповедник града је успео да избегне краљу српском и да га приволи да покрене војску против Турака.

Албанска голгота

Албанска голгота је устаљен назив за повлачење српске војске преко Албаније и Црне Горе током Првог светског рата.

Увод
Под притиском велике аустрo-угaрскo-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске вojскe 24. новембра 1915. године одлучила je дa сe трупе вojскe повуку преко Црне Гoрe и Aлбaниje нa Јадранско мoрe. Тa одлука je дoнeтa после неуспелог пoкушaja дa сe вojскa повуче долином Вардарa, због продора бугарске aрмиje, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солунa.


Повлачење
Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата, те је Врховна команда 25. новембра 1915 . наредила да се Друга и Трећа армија и трупе одбране Београда повлаче правцем Пећ - Андријевица - Подгорица - Скадар; трупе Нових области правцем Ђаковица - Везиров мост - Љум Кула - Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.
Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: "Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта".

Солунски фронт

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.


Позадина
Аустро-Угарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојала је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.

Хронологија пробоја Солунског фронта


14. септембар - Од 08.00 часова, вршена је артиљериска припрема на целом фронту. На одсеку Друге армије, рушиће артиљериско дејство изведено врло добро, на одсеку прве армије, било је задовољавајуће.
15. септембар - Друга армија је дејствовала тако што Шумадијска дивизија заузима Слоново уво, Ветреник и Голу Рудину, а 17. француска дивизија је освојила ровове око Кравице. Непријатељ, појачан једним пуком врши три против напада на ову дивизију, али су сви напади одбијени садејством Шумадијске и Тимочке дивизије које нападају Борову чуку, коју и заузима Шумадијска дивизија и нападом на Облу чуку, коју заузима Тимочка дивизија. При крају дана француска дивизија потпуно заузима Кравицу, а 122 француска дивизија заузела је Добро поље и дошла у подножје Сокола. Прва армија, са десном колоном Дринске дивизије уз садејство 122. француске дивизије, напала је на Соко, али у напади у току дана пролазе без успеха. Када је лева колона Дринске дивизије зашла у непријатељске ровове на фронту: Соко - Градешница, тада је у току ноћи између 15 и16. септембра, Дринска дивизија са 122. француском дивизијом заузела Соко. На тај начин, за првих 24 часа напада, заузета је цела прва линија непријатељских ровова на српском фронту, сем малог дела на крајњем левом крилу Прве армије. Пред вече 15. септембра, обе дивизије, Југословенска и Тимочка, друге линије Друге армије изашле су испред дивизија прве линије, а српско – савезничка авијација је, и поред неповољних временских околности, извршила свој задатак у потпуности.
16. септембар - Друга армија, у току преподнева заузима са Југословенском дивизијом Козјак (К1810), најважнију тачку друге непријатељске линије. Непријатељ предузима против напад и успева да поврати Козјак, али је убрзо следио снажан јуриш Југословенске дивизије, која је дефинитивно заузела ову важну тачку. Остале дивизије ове армије утврђивале су заузете положаје. Прва армија наставља да напредује, и то по тешком и неприступачном терену, и осваја једну за другом непријатељску утврђену линију ровова и продире пуних 15.км. За то време, Моравска дивизија из друге линије прве армије избија на Козјачку косу и хвата везу са Југословенском дивизијом друге армије. Коњичка дивизија која је била у позадини Моравске дивизије, избија у ноћи између 16 и 17 септембра код Лабинице иза средине Дринске и Дунавске дивизије.

7. септембар - Друга армија, успева да савлада велики непријатељски отпор и избија са Југословенском дивизијом, уз садејство Моравске дивизије из Прве армије, на Кучков камен одакле продужава наступање ка Ђурковом камену. Тимочка дивизија осваја Тополац и прилази ка Студеној води. Све време пробоја 17. француска дивизија кретала се у позадини Југословенске, а Шумадијска у позадини Тимочке дивизије. 122. француска дивизија је задржана у реону Доброг поља да би остала на располагању командантау савезничке војске. Прва армија, у јуришу терајући непријатеља испред себе, избија на линију: Кучков камен - село Мелници - село Бешиште. Коњичка дивизија је за то време стигла је до села Полчиште.
18. септембар - Друга армија, осваја са Тимочком дивизијом Блатац и надире ка Голупцу, а југословенска дивизиија допире до линије: Мрежинче - Конопиште. 17 француска дивизија долази на Козјак, а Шумадијска на Тополац. Прва армија избија предњим делом на Црну реку од села Полошко па све до моста Разим беја, док Дринска дивизија, својим већим делом одлази у село Виглиште да би била део армијске резерве. 18. септембра цела коњичка дивизија је стављена на располагање Друге армије и она дејствује, са једном својом бригадом испред леве колоне Југословенске дивизије, а са другом бригадом испред Дунавске дивизије у правцу Бешиште - Разим беј.
19. септембар - Друга армија избија на линију: Радња - Бохул - Моклиште, док Прва армија заузима прелазе на Црној реци од Разим беја до села Полошко. Бугари су, да би се супроставили надирању Прве армије довукли знатна појачања, али нису успели да сачувају своје положаје.
20. и 21 септембар - Обе српске армије предузимају снажно дејство тако што, Друга армија надирући ка Вараду, успева да пресече две важне комуникације: Ђевђелија - Скопље и Прилеп - Градско, а Прва армија, левом обалом Црне реке, надире и даље на запад. Таквим дејством направљен је у самом центру непријатељског фронта тако дубок пробој да су и крила почела да попуштају. Непријатељ, чији се највећи део снага налазио у рејону северно од Битоља, нагло је отступао да би дошао до правца Прилеп - Велес. Истовремено је почео и да се урушава и фронт око и у реону Дојранског језера.

22. септембар - Друга армија заузима Криволак, упућујући Коњичку дивизију у разбијању непријатеља који се у паници повлачио ка Штипу. Прва армија снажно напада на непријатељску комуникацију: Прилеп - Дреново - Градско. Приликом повлачеља, непријатељске трупе су палиле сва своја складишта, али су нека од њих, и то у добром стању пала у руке Прве армије.
23. септембар - Друга армија осваја Градско, главно складиште непријатељске војске на прузи Скопље - Солун, а из Криволака надире ка Штипу, а Прва армија заузима теснац северно од села Дренова, и пресеца непријатељску комуникацију: Прилеп - Градско, а са фронталним деловима армије избија на комуникацију Прилеп - Велес.
24. септембар - Друга армија, прилази Штипу, а Прва армија избија на гребен планине Бабуне и надире ка Велесу.
25. септембар - Коњичка дивизија заузима Штип и наступа ка Церевом селу, док Друга армија избија на Овче поље, а Прва армија наступа ка Велесу.
26. септембар - Коњичка дивизија из Штипа напредује ка Кочанима. Друга армија остаје на Овчем пољу, а са једним одредом из Тимочке дивизије запоседа планину Градец у циљу осигурања десног блока фронта, до доласка савезничких трупа. Прва армија заузима Велес и креће се ка Овчем пољу ради успостављања везе са Другом армијом. У току дана један бугарски мајор, као преговарач упућен од стране Тудорова је дошао да моли команданта савезничке војске за обустављање операција у наредних 48 часова. Генерал Франше д,Епере је одговорио да се операције не могу прекидати, а Бугари, ако желе, могу послати своје делегате са својим предлозима за успостављањем мира.
27. септембар - Коњичка дивизија води борбу код Церевог села, а са једном патролом избија на српско - бугарску границу, док Друга армија и даље држи Овче поље, а Прва армија линију Велес - Св.Никола.

28. септембар – Обе српске армије наступају ка српско - бугарској граници на комуникацији: Куманово - Крива Паланка - Ђустендил.
29. септембар – Бугарска је у 23.00 часа потписала конвенцију примирја
30. септембар - У подне према конвенцији од претходног дана су обустављена сва непријатељства.

Колубарска битка

Колубарска битка или Сувоборска битка једна је од највећих и најзначајнијих битака између војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату. Вођена је 30 дана на фронту од 200 km. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге под вођством генерала Живојина Мишића, против бројније и немерљиво боље опремљене аустроугарске војске у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Аустроугарске снаге
Врховни командант је био надвојвода Фридрих фон Хабзбург, а начелник штаба Врховне команде Конрад фон Хацендорф. Укупна јачина Аустроугарске Балканске војске износила је око 400.000 војника и 400 топова. Балканска војска није била подређена начелнику Аустроугарског генералштаба, већ је била под директном командом врховног команданта.

Пета армија имала је 82 батаљона, 11 ескадрона коњице и 43 батерије, под командом генерала Либориуса фон Франка.
Шеста армија имала је 160 батаљона, 12 ескадрона и 84 батерије, непосредни командант фелдцајмајстер Оскар фон Поћорек.
Групе Шњарић и Хаусер, једна бригада и 15 батаљона пешадије, била је лоцирана на горњој Дрини на простору Фоче.

Друга фаза битке - противнапад (03.12—12.12)
У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске и када је V аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, отпочела је велика противофанзива целокупне српске војске. Након велике артиљеријске припреме у 7:00 отпочиње напад.Аустроугарске трупе су у потпуности изненађене, јер су сматрале да је српска војска неспособна и за одбрану, а камоли за противудар, и приморане су на повлачење. Само током борби 03. децембра заробљено је 3 официра, 400 подофицира и војника, 4 топа са 1 000 граната. Због повољног развоја ситуације Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус који није имао никакве резерве и у сталном повлачењу са циљем овладавања гребенског масива Проструга - Рајац - Сувобор. Истовремено остале српске армије бивају задржане јаким отпором на својим почетним положајима, због чега СВК 04. децембра наређује Мишићу да по освајању Сувобора обустави офанзиву, док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 05.12. I армија избија на гребен Проструге и до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Истовремено Дунавска дивизија I позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и око 23:00 избија на Конџулско брдо и Чугуљ. Овим успесима I армије 05.12. пробијен је фронт 16. корпуса аустроугарске војске и отпочело је гоњење непријатеља иако су остале армије и даље биле на својим почетним положајима, док је Тимочка дивизија I позива (из састава II армије) послата као појачање Одбрани Београда.

Церска битка

Церска битка је знаменита битка вођена од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цера у којој је храбра српска војска извојевала против аустроугарских трупа прву савезничку победу у Првом светском рату. У историографији помиње се и као Јадарска битка[тражи се извор], јер су се главне операције одвијале у сливу реке Јадар. Српске су се снаге бориле под командом генерала Степановића.

Припреме за битку

Церској битци претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Треца армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.

Уочавајући стратеску важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).


Битка

БИТКА НА ВЕЛБУЖДУ 1330.


Повод за битку

Фреска краља Стефана Дечанског

Краљ Стефан Дечански био је увучен у унутрашње византијске сукобе где се против Андроника ИИ, кога је подржавао српски краљ, дигао његов унук Андроник ИИИ. Како је 1328. стари цар поражен и збачен са престола Србија и Византија су се нашле у непријатељству. Андроник ИИИ је 1331. склопио савез са бугарским царем Михаилом Шишманом (Асен ИИИ) те су на лето њих двојица кренули у заједничку војну акцију против Србије.

[уреди]
Заузимање положаја и почетни распоред трупа

Србију је напао најпре цар Андроник ИИИ и његов удар је дошао почетком јула месеца 1330. године. Међутим, он је оперисао само око границе, не залазећи дубље, вероватно очекујући да види исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обе стране и тако прикљештену лакше је савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао.

Бугари су кренули на Србију у јужном правцу, према Струми и Брегалници, свакако с намером да с те стране лакше дођу у везу са Грцима. Срби одлучише да предухитре савезнике пре него што им се сједине војске. Надајући се Бугарима са севера Срби су се груписали на добричком пољу, односно на ушћу Топлице у Мораву, хотећи да с њима сврше посао док су још сами. Цар Михајло, који је пре упада у Србију ишао с војском све до Видина, вероватно да ту прихвати татарске и влашке савезнике, па онда окренуо далеко према југу, прешао је српску границу код града Землена, код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби похиташе да их предусретну. На путу се краљ зауставио у цркви Св. Ђорђа у Нагоричину и у манастиру Сарандапорском. На реци Каменци сачекао је остатак своје војске и ступио поново у безуспешне преговоре с Бугарима. Ту су му свакако стигле и вести, да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини тражећи хране.